Zašto smatramo da zloupotreba vatrenog oružja u kontekstu nasilja u porodici treba da bude u fokusu javnosti? 

Vatreno oružje nas najčešće asocira na ratna žarišta u svetu, građanske konflikte, terorizam i obračune kriminalaca. Ali, primeri iz našeg svakodnevnog života podsećaju nas da se vatreno oružje vrlo često koristi u konfliktima između veoma bliskih ljudi, u krugu prijatelja, u vršnjačkom nasilju i u porodičnim odnosima, i ima tragičan ishod. Na primer, samo u slučaju porodičnog nasilja u Žitištu kod Zrenjanina, u julu 2016. godine ubijeno je pet a ranjeno 22 osobe. U Velikoj Ivanči kod Mladenovca, 2013. godine smrtno je nastradalo, uključujući i ubicu, 13 ljudi. CENTAR za istraživanje javnih politika u svojim istraživanjima, uključujući i ovo najnovije „Analiza zloupotrebe oružja i uticaja na rodno zasnovano nasilje kroz građansku akciju i javno zagovaranje politika, koje je pred vama, ukazuje na važnost povezivanja i zaokruživanja javnih politika, zakonodavnog okvira i praksi koji se bave vatrenim oružjem i nasiljem u porodici.

karta-srbije-oruzje2-01

Upotreba vatrenog oružja u slučajevima nasilja u porodici nosi sa sobom visoku smrtnost. Prema podacima koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije (MUP) stavilo na raspolaganje CENTRU, u porodičnom nasilju je, od 2012-2015. godine, u Srbiji ubijeno 124 žene, od čega 48 vatrenim oružjem. Podaci Autonomnog ženskog centra za 2016. godinu pokazuju da je u porodično/partnerskom odnosu ubijeno 35 žena, od čega 23 vatrenim oružjem.

U većini slučajeva, u registrovanim primerima nasilja u porodici korišćeno je ilegalno (neregistrovano) vatreno oružje, kao što je to na primer bio slučaj u Žitištu, ali ne izostaju i primeri zloupotrebe legalnog oružja. Takav je već pomenuti slučaj Velike Ivanče gde je vlasnik imao uredno izdatu dozvolu za posedovanje puške. Čak i kada puška ili pištolj ne opale, samo prisustvo vatrenog oružja (legalnog ili ne) predstavlja sredstvo zastrašivanja, i žrtvu nasilja odvraća da nasilje prijavi.

CENTAR se već godinama zalaže za uključivanje ove teme u sve relevantne strategije i javne debate i formulisanje konkretnih preporuka javnih politika u vezi sa partnerskim/porodičnim nasiljem i zloupotrebom oružja, pre svega u kontekstu evropskih integracija, kroz Poglavlje 24, novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, Zakon o oružju i municiji i dr., kao i kroz pripremu Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija 1325 – žene, mir i bezbednost u Srbiji za period 2016-2020.

Projekat „Analiza zloupotrebe oružja i uticaja na rodno zasnovano nasilje kroz građansku akciju i javno zagovaranje politika“ koji sprovodimo uz podršku uz podršku Matra programa kojim rukovodi Ministarstvo spoljnih poslova kraljevine Holandije, predstavlja nastavak istraživačkih napora tragično preminule direktorke CENTRA Svetlane Đurđević-Lukić, jedne od retkih ekspertkinja za pitanja lakog i malokalibarskog naoružanja i municije u regionu. Svetlana je dala veliki doprinos stavljanju ove teme na agendu kreatora javnih politika.

Istraživanja u Srbiji i u regionu

Broj žena stradalih u femicidu i procenat žena stradalih od vatrenog oružja

Broj žena stradalih u femicidu i procenat žena stradalih od vatrenog oružja

Na važnost unošenja rodne perspektive u pitanje posedovanja malokalibarskog i lakog vatrenog naoružanja u regionu prvi je ukazao Regionalni centar za pešadijsko oružje u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi (SEESAC), koji je 2007. godine objavio istraživanje Posedovanje vatrenog oružja i nasilja u porodici na Zapadnom Balkanu: komparativna studija zakonodavstava i mehanizama za primenu.  U tom istraživanju ističe se da je rat bivšoj Jugoslaviji imao za posledicu povećanje količine i dostupnosti lakog i malokalibarskog oružja, kako u legalnom tako i u nelegalnom posedu građana. To je pak imalo direktnog uticaja na povećanje nasilja, ne samo na javnim mestima, već i unutar porodice. Ostali faktori vezani za postkonfliktno stanje i tranziciju, kao što su ekonomska i lična nesigurnost, nezaposlenost, kriminal i netolerancija, takođe su doprineli sve češćoj pojavi nasilja u porodici. Rezultati kasnijeg istraživanja Oružje na meti, koje su za potrebe SEESAC sproveli Svetlana Đurđević Lukić i tim CENTRA, pokazali su da su muškarci gotovo 32 puta češće učinioci nasilja nego žene, a da su žene pet puta češće žrtve nego učinioci. Takođe, svaki četvrti slučaj upotrebe vatrenog oružja završen je smrtnim ishodom, a ranjavanje je posledica više od trećine incidenata, pokazuju rezultati ovog istraživanja.

Osećaj stalne nesigurnosti i poskonfliktno nasleđe  glavni su motivi zbog kojih se relativno mali broj građana odlučuje da preda svoje nelegalno oružje. Istovremeno, ovo je i razlog zbog kojeg relativno veliki procenat građana Srbije ima registrovano oružje. Prema podacima MUP-a i na osnovu analize koju je sproveo SEESAC, procenjuje se da u Srbiji ima oko 960.000-970.000 komada registrovanog oružja, dok se podaci o broju nelegalnog oružja kreću od 200.000 do 900.000.

Rasprostranjenost (ne)legalnog vatrenog oružja jedna je od najvećih pretnji ljudskoj bezbednosti u Srbiji, pokazuje istraživanje koje je sprovela Marina Tadić, dugogodišnja istraživačica CENTRA. U istraživanju Posedovanje vatrenog oružja i ljudska bezbednost: Da li nas oružje štiti ili plaši Tadić se bavila istraživanjem stavova mladih i žena, kao najranjivih društvenih grupa, prema posedovanju vatrenog oružja. Učesnici/ce istraživanja izneli su stav da je vatreno oružje rasprostranjeno u Srbiji, da ga poseduje gotovo svako domaćinstvo, kao i da je jeftino i lako dostupno. Oni koji imaju pozitivan stav prema držanju oružja u domaćinstvu, kao ključni razlog navode potrebu da se zaštiti sopstveni život i porodica. Na sličnom tragu, velika većina učesnika/ca se složila da je poželjno imati uz sebe neko sredstvo samoodbrane, pa u tom smislu pozitivnim smatraju odredbe Zakona o oružju i municiji koje omogućavaju punoletnim licima posedovanje i nošenje biber spreja i uređaja za izazivanje elektrošokova.

Dosadašnje kampanje legalizacije nelegalnog vatrenog oružja i municije u Srbiji 

Republika Srbija je do sada sprovela sedam krugova legalizacije i predaje oružja (1992, 1997, 1999, 2003, 2007, 2015. i 2016). Ove akcije uglavnom su podrazumevale predaju svih vrsta oružja bez upita o njegovom poreklu, odnosno mogućnost da se oružje legalizuje u redovnoj proceduri bez krivičnog ili prekršajnog gonjenja za pređašnje nelegalno posedovanje. Primetna je skoro decenijska pauza između akcija 2007. i 2015. godine, kao i relativno skromni rezultati tih akcija u poređenju sa procenama o broju komada oružja u nelegalnom posedu. U periodu od 2003. do 2016. godine, MUP je, kroz legalizaciju oružja i oduzimanje oružja građanima tokom raznih vrsta postupaka (krivičnih, prekršajnih, upravnih), prikupio ukupno 212.439 komada oružja, i to:

  • Komisija za prikupljanje i razvrstavanje oružja koje je postalo vlasništvo Republike Srbije u 2015. godini je sakupila i razvrstala 55.753 komada oružja. Ista komisija je u 2012. godini sakupila i razvrstala 56507 komada oružja. Ukupno 112.260 komada.
  • U četiri poslednje legalizacije (2003, 2007, 2015. i 2016. godine) iz nelegalnih u legalne tokove prešlo je 100.179 komada oružja i 2.460.520 komada municije. Najviše oružja i municije u legalne tokove je prešlo u legalizaciji sprovedenoj 2003. godine, koja je rađena u saradnji sa Ministarstvom odbrane. Ostale legalizacije imale su bitno slabije rezultate kada se govori o broju prikupljenog oružja i municije.

Tokom akcija legalizacije građani/ke, osim što imaju mogućnost da predaju oružje bez obaveze dokazivanja porekla oružja, takođe podnose i značajan broj zahteva za registraciju. Otprilike se za oko 30-40% predatog vatrenog oružja podnese zahtev za registraciju. Prema rezultatima najnovijeg istraživanja CENTRA, primetan je trend smanjenja broja zahteva za registraciju oružja. Godišnje se podnese između 12.000 i 20.000 zahteva za registraciju, a zahteve najčešće pretežno podnose već postojeći vlasnici/ce oružja, a sve je manje novih posednika/ca.

Izuzev poslednje kampanje koju je sproveo MUP (2016), ni u jednoj kampanji do tada, nije prepoznata rodna dimenzija problema zloupotrebe vatrenog oružja. Kampanja iz 2016. započeta je u istom danu kada se desio već pomenuti zločin u Žitištu.

To je, za sada, usamljen primer jer u sistemskim dokumentima kakav je Strategija kontrole streljačkog i lakog oružja u Republici Srbiji za period od 2010-2015, nema pomena o rodnoj dimenziji ovog problema. Zato je jedan od ciljeva projekta CENTRA uključivanje rodne dimenzije u sve normativne akte koji se odnose na vatreno oružje i nasilje u porodici.

Normativni okvir

U poslednje dve godine učinjeni su značajni napori da se unapredi zakonski okvir koji bi trebalo da obezbedi efikasnije odgovore na rizike od zloupotrebe vatrenog oružja. Tako je 2015. godine usvojen Zakon o oružju i municiji koji propisuje brojne kriterijume za one koji žele da poseduju oružje – zdravstvene, bezbednosne, tehničke. Deo zakona se odnosi i na legalizaciju oružja, odnosno registraciju ili predaju neregistrovanog oružja ili municije. Pored zakona, usvojen je i Pravilnik o utvrđivanju zdravstvene sposobnosti fizičkih lica za držanje i nošenje oružja koji bliže određuje ovu oblast. Takođe su usvojene i izmene i dopune Krivičnog zakonika uz pooštravanje kazni za nedozvoljeno nabavljanje, držanje i nošenje oružja, odnosno za izradu, prepravljanje, prodaju ili razmenu vatranog oružja. Rasprostranjenost nelegalnog vatrenog oružja kao bezbednosni i društveni problem prepoznat je u Strategiji kontrole streljačkog i lakog oružja u Republici Srbiji za period od 2010-2015. Iako je Srbija kroz pregovaračko poglavlje 24 do sada trebalo da usvoji novu Strategiju, sa procesom evaluacije ove prethodne se još kasni. Pored ove Strategije, Nacionalnim akcionim planom (NAP) za primenu rezolucije 1325 SB UN „Žene, mir i bezbednost“ za period 2010-2015, utvrđeno je da nisu preduzete sistemske mere za smanjenje upotrebe vatrenog oružja. Međutim, ovaj dokument ne sadrži aktivnosti koje se odnose na suzbijanje raširenog posedovanja vatrenog oružjа, izuzev u širem smislu kroz naglašavanje značaja učešća žena u postkonfliktnoj izgradnji mira i razoružanju. Predlog novog NAP-a za period od 2016. do 2020. godine u većoj meri je prepoznao značaj ovog pitanja, ali i uopšte teme rodno zasnovanog nasilja. Ovaj dokument još nije usvojen.

Na kraju, možda najznačajnija legislativna promena usledila je usvajanjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Oslanjajući se na Istanbulsku konvenciju, zakonom je predviđeno da se posedovanje vatrenog oružja od strane učinioca nasilja smatra otežavajućom okolnosti. Zakon se dotiče i procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici, odnosno uzimanja u obzir da li učinilac poseduje oružje.

Ipak i dalje nedostaje sistemski pristup.

Tako se u novom izveštaju SEESAC Rod i malokalibarsko i lako oružje u Jugoistočnoj Evropi (2016) ponovo ukazuje na propust zemalja u regionu da dosledno ugrade rodnu perspektivu u zakonodavni i strateški okvir kontrole malokalibarskog i lakog oružja. U izveštaju se konstatuje da su postojeće javne politike uglavnom rodno „slepe“. Posledica toga je da se većina mera kontrole malokalibarskog oružja ne dotiče bezbednosnih potreba žena i muškaraca, devojčica i dečaka. Kako je osnovni cilj izveštaja doprinos povećanju rodne odgovornosti i osetljivosti politika kojima se regulišu pitanja malokalibarskog oružja u Jugoistočnoj Evropi, razvijen je i Praktični vodič za integrisanje rodne perspektive u zakonodavni i strateški okvir kontrole malokalibarskog i lakog oružja.

Odnos prema oružju – stavovi građana/ki i predstavnika/ca institucija

Tokom istraživanja na ovom projektu, CENTAR je sproveo veliki broj intervjua sa predstavnicima/ama relevantnih institucija javnog i civilnog sektora (ukupno 14) i, kroz fokus grupe, sa predstavnicima/ama ranjivih grupa (ukupno 5), na temu rodno zasnovanog nasilja i zloupotrebe vatrenog oružja.

Intervjuisani predstavnici/ce institucija i drugi akteri/ke slažu se da je rodno zasnovano nasilje u Srbiji konstatno prisutno, ali da se u poslednjih nekoliko godina više govori o nasilju – bilo zato što je interesovanje medija i javnosti poraslo, bilo zato što su žrtve spremnije da prijave nasilje i govore o njemu. Prema navodima intervjuisanih poslanika i poslanica u Narodnoj skupštini, podaci koje MUP iznosi na sednicama radnih tela, posebno Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, pokazuju da se nasilje više prijavljuje. Prepoznat je doprinos koji su ženske i druge organizacije imale u smislu podizanja svesti o potrebi prijavljivanja nasilja. Kao ključni problemi vide se nekoordinisan rad institucija, nedovoljna ili nepostojeća razmena podataka, slaba ovlašćenja organa i njihova nedovoljna efikasnost. Nedovoljno povezivanje društvenih problema raširenog posedovanja legalnog i nelegalnog vatrenog oružja i rodno zasnovanog nasilja vidi se i u radu institucija čiji su predstavnici/ce bili intervjuisani u okviru ovog istraživanja.

Mediji, nasilje u porodici i oružje 

Izveštavanje medija je najčešće senzacionalističko, bez dubinske analize uzroka i posledica nasilja i sa previše eksplicitnih prikaza nasilja, koji doprinose ponovnoj viktimizaciji žrtve. Ovakvi prikazi žrtve izlažu daljoj diskriminaciji, dok uopšte ne doprinose osvešćivanju žena i njihovom motivisanju da prijavljuju nasilje.

Mediji se uglavnom ne bave ispitivanjem porekla raširenosti vatrenog oružja u srpskom društvu i brojnim rizicima koje nose njegovo posedovanje. Ovo pokazuje i istraživanje CENTRA o stavovima medija o oružju, sprovedeno na četvormesečnom uzorku medijskih priloga objavljenih u vreme zločina u Žitištu i najnovije akcije legalizacije oružja. Takođe, u pomenutom istraživanju Autonomnog ženskog centra – „Mreža žene protiv nasilja” koje je imalo za cilj prikupljanje i analizu novinskih članaka o slučajevima nasilja u porodici, došlo se do podatka da je u skoro 55% slučajeva ubistava mediji nisu objavili da li je učinilac posedovao legalno ili nelegalno oružje.

Kako dalje?

Nalazi istraživanja Centra potvrđuju da posedovanje vatrenog oružja ima snažnu rodnu dimenziju i predstavlja jedan od simbola patrijarhata i kulture maskuliniteta. Učesnici/ce našeg istraživanja saglasni su sa ocenom da prisustvo vatrenog oružja u domaćinstvu predstavlja oruđe zastrašivanja i kontrole, posebno ukoliko postoji porodično nasilje.

Iako sagovornici/ce vrlo često opravdavaju posedovanje oružja, potrebom da zaštite sebe i članove/ice svoje porodice, uvek se naglašava i da ono predstavlja stalno prisutnu pretnju, posebno za žene i decu, bilo da je reč o incidentu usled nesrećnog slučaja, neodgovornom postupanju ili zloupotrebi u trenutku afekta. U skladu sa tim, psihološko stanje osoba koje poseduju vatreno oružje istaknuto je, i od strane učesnika/ca fokus grupa, i od strane intervjuisanih predstavnika/ca institucija i društvenih aktera, kao izuzetno važno i kao oblast u kojoj su posebno potrebne stroge kontrole.

Nepoverenje u sposobnost institucija da pruže bezbednost građanima i građankama javlja se kao jedan od ključnih razloga za posedovanje oružja, ali istovremeno kao jedan od glavnih razloga zašto žrtve rodno zasnovanog nasilja ne prijavljuju nasilje.

Uprkos podacima koji ukazuju da se broj registrovanih posednika oružja smanjuje, kao i pooštravanju regulative za nabavljanje, držanje i noženje oružja, percepcija da je oružje i dalje prisutno „u svakoj drugoj kući” sugeriše da je potrebno uložiti dodatne napore ka suzbijanju kulture oružja.

Nasilje u porodici, kao oblik rodno zasnovanog nasilja je kompleksna pojava i za njegovo sprečavanje i suzbijanje su potrebno je primeniti niz postojećih i novih mera. Potrebno je zalagati se za usvajanje zakona koji nalažu uklanjanje oružja iz kuće. Kao minimum, policija bi trebalo da se konsultuje sa suprugom ili bivšom suprugom pre nego što izda dozvolu za nošenje/posedovanje oružja.  Potencijalne probleme u ovom trenutku predstavljaju: nedovoljna senzibilisanost kreatora/ki javnih politika za dimenziju (zlo)upotrebe oružja u vezi sa nasiljem u porodici, rast tenzija u regionu i ponovno stavljanje u prvi plan oružja kao sredstva za ličnu odbranu.

Uklanjanje nezakonitog vatrenog oružja zahteva dugoročnu strategiju, potpunu i nepokolebljivu političku opredeljenost, kao i složena rešenja. Kampanje za legalizaciju i prikupljanje oružja jesu deo rešenja, ali da bi one bile delotvorne, one moraju biti dugotrajne, dobro isplanirane, bezbedne i inovativne. One bi trebalo aktivnije da uključe građane/ke i doprinesu izgradnji poverenja između policije i stanovništva. Predaja oružja policiji trebalo bi da se vrši na bezbedan način, čime bi se izbeglo da građani/ke i policijski službenici/e dovode u opasnost.

 Kako možete da se angažujete?

 CENTAR sprovodi ovaj projekat sa velikim brojem partnera iz civilnog sektora, pre svega nevladinih organizacija koje deluju na terenu i na lokalnom nivou daju značajan doprinos prevenciji nasilja u porodici, psihološkom osnaživanju žena žrtava nasilja i bave se pružanjem besplatne pravne pomoći.

U okviru projekta predviđeno je nekoliko radionica, u Kragujevcu, Vranju i Novom Pazaru, na kojima želimo da okupimo nosioce javnih politika, institucija koje su uključene u prevenciju nasilja u porodici i u proces jačanja bezbednosti  i rodne ravnopravnosti na lokalnom nivou.  Takođe želimo da ukažemo na vezu zloupotrebe oružja i nasilja u porodici građanima i građankama u Srbiji, a pre svega mladim ljudima. Zato ćemo u okviru projekta organizovati lokalne događaje u  Somboru, Novom Pazaru, Vranju, Svrljigu i Kraljevu. I na radionice i na lokalne događaje pozvali smo i predstavnike/ce medija sa željom da im približimo ovaj problem i ponudimo relevatne podatke koji im mogu pomoći u izveštavanju o ovoj temi.

Na završnoj konferenciji u Beogradu okupićemo nosioce javnih politika na nacionalnom nivou, predstavnike diplomatskog kora i međunarodnih organizacija koje se bave ovom tematikom, kao i predstavnike/ce nacionalnih medija.

 Websajt na kojem čitate rezultate istraživanja CENTRA osmišljen je sa željom da i u toku i po okončanju projekta predstavnici/ce civilnog sektora i medija mogu da na jednom mestu nađu obilje informacija i podataka o rodnoj dimenziji zloupotrebe oružja i da, ako, ako to žele, u svom delovanju na suzbijanju rodno zasnovanog nasilja pristupe (i) iz ugla posedovanja i zloupotrebe oružja kako u legalnom tako i u nelegalnom posedu.